Rođena Parižanka, kembridžski student sa stečenim doktoratom iz književnosti za decu, prevodilac i autor na dva jezika (engleski i maternji francuski), Klementin Bove impresivnu biografiju potvrđuje zanimljivom činjenicom da je do sada objavila skoro onoliko knjiga koliko ima godina. „Tri kraljice na dva točka“ je prvi prevod nekog od njenih dela na srpski jezik, ne samo najpoznatijeg, već onog sa najviše dobijenih priznanja, kao i jednom scenskom adaptacijom. Jedno je odmah sigurno: ova knjiga je definitivno neobična, verovatno nehotično polemična, usled čega se, čitajući je sa stanovišta odrasle osobe, možda nađete u poziciji teškog zauzimanja jednostavnog, izričitog stava.

Za početak, jasna je i svake hvale vredna autorkina namera da istakne poruku kako najveće poniženje možemo preokrenuti u svoju korist, usput odustajući od gorčine i osvetoljubivosti, ma koliko prethodno bili povređeni. Klementin Bove uzima jednu vrlo neobičnu, zapravo drastičnu situaciju i zahvaljujući sve vreme naglašenom humoru uspeva da je izvrne u suprotnost. Njena utešna, afirmativna funkcija je neosporiva, dok inkluzivnost teme prirodno proizilazi iz poznatog diverziteta savremenog francuskog društva. Izbor načina pripovedanja takođe je pun pogodak u svojoj neposrednosti, a uprkos uklapanju u moderni trenutak kojim dominiraju društvene mreže i njihova (sve)moć, tema zadržava univerzalnost jer, nažalost, problemi vršnjačkog nasilja, nezadovoljstva fizičkim izgledom, rasformiranih porodica, postoje u svakom vremenu i okruženju.

Priča je sledeća: tinejdžerka Mirej Laplanš treći put zaredom biva izabrana za jednu od tri najružnije devojčice gimnazije „Mari Darjesek“ u provincijskom Burg-an-Bresu. Za promenu, ove godine neslavna titula glasi: Bronzana Gica. Sa trona su je smakle izvesne Astrid Blomval i Hakima Idris. Malo je reći uvredljivo takmičenje osmislio je, inače, junakinjin nekada najbolji drug, a pošto se sprovodi putem „Fejsbuka“, škola nema mogućnosti da interveniše, čime se društvo još jednom ograđuje od svake odgovornosti. Zato je Mirej, lucidna i s vremenom iz samoodbrane naučena da bude autoironična, odlučila da preuzme stvari u svoje ruke. Još iste večeri upoznaje druge dve Gice (ime koje prkosno usvajaju), pa navrat-nanos prave plan odlaska u Pariz, biciklima, gde će 14. jula upasti na tradicionalnu državnu svečanost najvišeg značaja, skrenuti pažnju na svoj problem kojim niko drugi ne želi ili ne ume da se pozabavi, a ujedno ostvariti pojedinačne „misije“, za koje otkrivaju da ih povezuju sa tim događajem i datumom.

Što se tiče motivacije svake od junakinja za preduzimanje putešestvija, krenimo od Mirej, koja je vanbračno dete profesorke Patrisije (redak primer iz okruženja koji naratorka ne skriva pseudonimom) i njenog nekadašnjeg mentora na izradi doktorata, poznatog filozofa nemačkog porekla. Nakon afere i otkrivanja trudnoće, Patrisija se povukla u provinciju, gde radi u školi, kad stigne piše knjigu i ima nov, uspešan brak sa Filipom Diponom – po svemu sjajnim očuhom večito sarkastične Mirej. S pravom nesrećna jer je biološki otac godinama ignoriše, junakinja ipak sav otrov, sve vreme, istresa na majci, kriveći je što je „spavala sa ružnim Nemcem“ i dobila dete kome svi govore da liči na Žan-Pola Sartra. Mirej, iz nekog razloga, sve ovo u kontinuitetu tolerišu, a čini se da joj posebno smeta što majka izgleda poput filmske dive Katrin Denev. Astrid je Šveđanka, čemu odgovaraju stereotipno ležeran stav i životni stil njene samohrane majke. Bol zbog očevog napuštanja porodice kompenzuje pasioniranim slušanjem benda „Indochine“ i – hranom. Kao i Mirej, uostalom. Hakimin slučaj je najrazumljiviji: stabilna porodica istočnjačkog porekla, čiju je sreću trajno narušila ratna akcija u kojoj stariji sin gubi obe noge. Dotle sportski aktivan, toliko lep da ga je Mirej za sebe preimenovala u „Sunce“, Kader pokušava da se prilagodi onesposobljenosti i zavisnosti od pomoći drugih, baš kao što se Hakima bori sa snalaženjem u novoj školskoj sredini i upadanjem u središte ismevanja.

Kao naratorka, Mirej je neverovatno zabavna dok se služi čas dnevničkim, čas direktnim obraćanjem pretpostavljenom čitaocu (u pozorištu bi se to zvalo „rušenjem četvrtog zida“), razgovornim stilom ili prenošenjem tuđih navoda. Interesantne su, na primer, spomenute šifre u kojima govori o svom ocu i njegovoj „legalnoj“ porodici (Klaus fon Štrudel, Barak Obameta i polubraća Žoel, Noel i Sitroen). Njen humor je bučan, surov, ali na trenutke preteran, uz ničim zasluženo loš odnos prema majci. Nameće se kao predvodnica grupe i svojski trudi da naročito štedi najmlađu među njima, Hakimu, od surovosti sudija iz virtuelnog sveta. Sama je, uostalom, dovoljno prekaljena. Autorka neuvijenom upotrebom simbolike razara njenu uobičajenu funkciju u ovoj vrsti knjiga (Mirejini baba i deda drže restoran, Gice prodaju roštilj), čime pokazuje kako ruganjem sebi i (navodnim) nedostacima junaci uspevaju da se uzdignu iznad pritisaka i poniženja.

Ispostaviće se da na rečeni Dan republike u Jelisejskoj palati predsednica Francuske, supruga Mirejinog biološkog oca, dodeljuje ordenje, a među laureatima je general Sasen, koga porodica Idris krivi za Kaderovu nesreću. U muzičkom delu programa predviđen je nastup „Indochine“. Eto povezujućih faktora.

Nagovestili smo polemičan odnos prema sadržaju knjige i načinu posredovanja njenih poruka, a on kreće da se gradi odmah nakon opisanog, obećavajućeg starta. Roditelji maloletnica kao da nemaju nikakav problem da puste decu na put tokom kog će se izdržavati prodajom kobasica iz frižidera na solarno punjenje, vučenog u sklepanoj prikolici. Kao pratnja i zaštita im se, istina, pridružuje Hakimin brat, dvadesetšestogodišnji ratni invalid koji se Mirej nimalo platonski dopada. Na putu ih sve vreme pomno prate mediji, tviteraši, ne toliko tajanstveni saboter, četvorka upada u razne pustolovine, a devojčice stiču kondiciju bez odustajanja od totalno nezdravih navika u ishrani.

Što je dobro. Ali, postoji li granica? Odlazeći u drugu krajnost, roditelji (iz knjige) i pisac (u stvarnosti) kao da podstiču gojaznost, loše navike, nezdrav stil života i toksične obrasce komunikacije. Ulazi se u već dugo primetnu zamku suprotstavljanja tzv. body positivity drugoj krajnosti poznatoj kao body shaming, a da ne postoji sredina, već se zarad podrivanja jednog krajnje negativnog stava ili pojave nekritički afirmišu možda isto toliko štetni? Zanimljivo je pseudoaltruističko, mada ne bez određene logike, Maloovo (Mirejin otuđeni drug, sada glavni neprijatelj) obrazloženje pokretanja bizarnog „takmičenja“: hteo je da motiviše etiketirane učenice na rad na sebi i popravljanje nedostataka. Naravno, način je apsolutno pogrešan, ali, drugačije postavljen i podstaknut, cilj zapravo ima smisla. Drugi problem je komunikacijski i tiče se omalovažavanja roditeljskog autoriteta. Mirejine opaske, a pogotovo prebacivanja upućena majci često su prilično neodmerena i neumesna, što se ne može uvek pravdati gnevom fizički neugledne adolescentkinje u krizi identiteta (s obzirom na raskorak između biološke i stečene rodbine koja se različito odnosi prema njoj), niti nizom loših iskustava sa drugaricama i drugovima, koji su rezultovali odbacivanjem i osećajem ničim zaslužene izneverenosti.

S druge strane, veliki plus romana Tri kraljice na dva točka tiče se izuzetno uspelog isticanja razlike između virtuelne i realne svakodnevnice. Mirej primećuje kako su ljudi uživo daleko pristojniji, pažljiviji i ljubazniji, dok komentari sa interneta, koliko god umeli da pogađaju svojom surovošću, na kraju krajeva potiču od anonimnih glasova bez lica. Druga pozitivna strana odnosi se na obradu psihologije nasilnika koji nadoknađuje lične nesigurnosti i osujećenost tako što kinji druge. Mirej i tu pokazuje nadmoć nad Maloom, zahvaljujući iskazanoj sposobnosti prelaženja preko prošlosti i spoznajom da problem zaista nije u njoj.

U tome je, zapravo, najblistavija poenta knjige iza čije nonšalancije, apsurda i svesnog forsiranja grotesknog ili neprijatnog u službi protivljenja, čvrsto stoji potreba za prevazilaženjem površnosti i vrednovanjem ljudi, počevši od samih sebe, isključivo na osnovu naših ličnosti.

Piše: Isidora Đolović

Izvor: Sinhro.rs