Opišite nam Ajvi Poket.

Ajvi je sasvim obična dvanaestogodišnja sluškinja. Uz to je i strašno nadobudna, često gubi dodir sa stvarnošću, nasilno iskrena, prekrasno neumesna, ne baš preterano bistra i verovatno najgora sluškinja koja je ikad krasila neku knjigu za decu.

Da li su Ajvi i ostali junaci iz knjige inspirisani stvarnim ljudima?

Siguran sam da postoje elementi stvarnih ljudi u mojim likovima – na kraju krajeva, poznajem neke grozne ljude. Ali ako bih inspiraciju za Ajvi pripisao nekome koga poznajem, prilično sam siguran da bi me zatvorili u podrum i tukli mutilicom za jaja (ili bi me makar zakucali za tablu i čitali mi fanfikciju Ratova zvezda sve dok mi bubne opne svojevoljno ne eksplodiraju).

Sigurno ste se silno zabavljali dok ste osmišljavali pojedine scene. Imate li omiljenu?

Stvarno je bilo izuzetno zabavno. Kao što vaše pitanje nedvosmisleno sugeriše, ja sam veličanstven pisac, tako da mi je veoma teško da izaberem omiljenu scenu – prosto jer u knjigama ima toliko zapanjujuće dobrih momenata. Ipak, kako bih se pokazao kao kooperativan i simpatičan, reći ću da mi je omiljena scena verovatno ona u kojoj Ajvi sa velike visine skače u rođendansku tortu i halu punu aristokrata zatrpava kremom i šlagom.

Da li je bilo izazova tokom pisanja knjige?

Ogroman broj. Gajim krdo pomalo agorafobičnih alpaka koje su bile nemilosrdno zahtevne u vreme kada sam pisao Samo ne Ajvi Poket – to pripisujem ljubomori i tako tim stvarima. Drugi veliki izazov bio je pisanje knjige u prvom licu tako da čitalac u svakom trenutku bude nekoliko koraka ispred naratorke. To nije bilo lako, ali je bilo veoma zabavno.

Kako biste želeli da ova knjiga utiče na decu?

Nadam se da će biti istovremeno zabavljeni i malčice zgroženi Ajvinim ponašanjem. Ako ih knjiga povuče biću zaista zadovoljan. Ako prepoznaju da je Ajvi devojka sa samog dna socijalnog staleža Engleske u 19. veku – niko i ništa, sasvim sama u okrutnom svetu, koja prosto odbija da prihvati svoju poziciju ili prizna da je bilo šta drugo osim divna, hrabra, pametna i voljena – onda još bolje.

U zahvalnici na kraju knjige napisali ste da su knjige utočište i Zemlja čuda… one nas uzbuđuju i teše, slamaju srca i bude nadu. Koje knjige su vama bile važne kad ste bili dete?

Čitao sve čega bih se dokopao kao mali i svaka priča je zaslužna što su se u mojoj mašti izgrađivali celokupni svetovi. Ti junaci i ta mesta i dalje postoje u mojoj mašti i zadovoljno koegzistiraju sa junacima i mestima iz mojih knjiga. Ako bih morao da izdvojim jednu knjigu, bila bi to ona o četvoro dece, seoskoj kući i garderoberu. U njoj je i veličanstveni lav koji govori i velika količina ratluka. Proveo sam mnogo divnih sati izgubljen među stranicama te knjige – i sad joj se vraćam s vremena na vreme.

Gde najčešće pišete?

Većinu vremena provodim pišući u zaključanoj kutiji. Ona nema prozore, malih je dimenzija i veoma je neudobna – ali svetlost mog laptopa je lepo osvetljava i nema ničega što mi može odvući pažnju, ako ne računamo plišanog zeku i kutiju za šešir.

Na čemu trenutno radite?

Upravo sam završio drugu knjigu u serijalu o Ajvi Poket i spremam se da osmislim zaplet poslednje knjige njenih grandioznih avantura. Uzbuđen sam što je cilj blizu a ujedno i tužan što se moje vreme sa ovom veličanstveno iritantnom junakinjom bliži kraju.

Izvor: www.betterreading.com.au