Knjižica za brzo, ali ne i olako čitanje, još jedan dokaz dragocenosti umeća pripovedanja u kojem gotovo ništa nije „opisno“, nego je sve u rečima i mislima junak(inj)a...

Posebna zanimljivost ovog romana je što nam pruža jednu nesvakidašnju razglednicu Kurićibe, dvomilionskog glavnog grada brazilske savezne države Parana, dajući nam usput dosta informacija o kulturnoj sceni i prirodnim bogatstvima ove ogromne južnoameričke zemlje.

„Nezaboravno kolektivno samoubistvo“ (1990) jedan je od najčitanijih Pasilininih romana (po kojem je 2000. godine snimljen istoimeni film), a u pitanju je knjiga o finskom mentalitetu, ili makar o predstavi koju o Fincima ima ostatak sveta. Na samom početku romana, Pasilina nam šaljivo otkriva glavnu „boljku“ svojih sunarodnika.

Pitanja koja su ostala nakon čitanja prvog dela knjige su pitanja koja su ostavljena i nakon ovog dela knjige. Da li će Dezire, ponovo, postati majka? Kada menjate život iz korena niste, možda ni svesni koliko se život menja. Možda i činjenica da ne mislimo o posledicama utiče na događaje koji iz nesvesnog prelaze u svesno. Kada porodica postaje porodični kavez?

U čemu je Pasilinino zavidno književno umeće? Nesumnjiva "pomerenost" priče čitaocu ni za trenutak ne izgleda namešteno, ne samo zbog nekako egzotizujućeg konteksta nego zato što pisac uspeva da nađe meru i da se zaustavi tačno na onoj granici iza koje bi se priča razbila u hrid samosvrhovite groteske.

Junak sa kojim putujemo zove se Karlo Vatanen i novinar je, upravo zagazio u krizu srednjih godina, pa shodno tome ciničan, razočaran, sumoran, „isceđen“ bračnim i profesionalnim životom.