Irski romanopisac, scenarista i dramaturg Rodi Dojl (1958) stekao je svetsku slavu kad je osvojio prestižnu Bukerovu nagradu za roman Padi Klark, ha, ha, ha. Bila je to prekretnica u njegovom životu: do tada zaposlen kao srednjoškolski profesor engleskog i geografije, Dojl se potpuno posvetio pisanju. Živi sa ženom i dvojicom sinova u rodnom Dablinu, gde se i školovao. Veoma je aktivan u javnom životu i često učestvuje u protestima, od protivljenja novogradnji koja ruži gradski pejzaž do podrške pravu novinara da ne otkrivaju izvor informacija. Jedan je od osnivača Centra za kreativno pisanje, otvorenog 2009. godine u Dablinu, iste godine kada je Dojl dobio nagradu Irskog PEN-a za doprinos kulturi te zemlje.
Plodan i raznovrstan stvaralac, Rodi Dojl poznat je po tome što istu priču često obradi kroz različite umetničke forme, kao kratku priču, roman, pozorišnu predstavu, operu, scenario za televizijsku seriju ili film. Takve transformacije omogućava već izražena dramska struktura po kojoj je Dojlova proza prepoznatljiva: gotovo bez oglašavanja pripovedača, lišena opisa i autorskih komentara, u kojoj preovlađuju dijalozi a događaji su prikazani iz vizure likova. Često koristi sleng irske radničke klase, iz koje mahom i potiču protagonisti njegovih dela. Dojla smatraju velikim majstorom dijaloga.
Već njegov roman prvenac Posvećeni (The Commitments, 1987; u prevodu na srpski Magdalene Reljić iz 2004. Komitmentsi), objavljen kao samizdat, privukao je pažnju i pohvale kritike. Ova priča o tinejdžerima iz dablinske radničke klase rešenim da osnuju soul bend i zaraze Irce ovom vrstom muzike postigla je i zavidan komercijalni uspeh nakon što je po njoj snimljen film u režiji proslavljenog britanskog oskarovca Alana Parkera. Veliki uspeh podstakao je Dojla da napiše još dve priče o junacima iz porodice protagoniste tog romana, Džejmija Rebita Mlađeg, objedinivši knjige u Beritaun trilogiju. Roman Kopile (The Snapper, 1990) pripoveda o Džejmijevoj sestri, trudnoj tinejdžerki koja odbija da otkrije ko je otac njenog deteta, dok u Kombiju (The Van, 1991) prikazuje dogodovštine Džejmijevog oca koji, nakon gubitka posla, kupuje s ortakom kombi za brzu hranu i upušta se u avanturu malog biznisa. Filmove po tim delima režirao je slavni engleski reditelj Stiven Frirs (Kopile, 1993. i Kombi, 1996. godine). Mada nije nimalo neobično to što su bestseleri dobili nastavke i filmske adaptacije, neobična je Dojlova rešenost da svaka sledeća hit knjiga bude još bolje napisana. Uspeh ga je inspirisao da radi na brušenju svog književnog izraza i definisanju poetike, pa se poslednja knjiga u trilogiji, Kombi, našla u užem izboru za Bukerovu nagradu 1991. godine.
Tu nagradu je dve godine kasnije osvojio njegov najslavniji roman Padi Klark, ha, ha, ha (Paddy Clark, Ha, Ha, Ha, 1993), u kojem, iz ugla desetogodišnjeg Dablinca opisuje burna dešavanja 1968. godine. Knjiga ima zanimljivu dramaturšku strukturu: sastoji se od scena koje nisu poređane hronološki već ih Dojl koristi kao literarne vinjete, impresionističke prikaze trenutaka koji su obeležili Padijev doživljaj burnih promena, ali i njegovo odrastanje. Zbog te promene u junaku, koju čitalac više oseća nego što mu se o njoj pripoveda, neki kritičari su ovaj roman okarakterisali kao savremeni tip bildungsromana. Međutim, Padijev prelazak u doba zrelosti je tragičan jer nema priliku da odabere svoj put sazrevanja i prosvetljenja; usled otuđenja i razvoda roditelja, prisiljen da naglo odraste i postane muška glava u kući, on je umnogome lišen izbora. Knjiga je odmah prepoznata kao glas nove generacije pisaca, kao pažljivo promišljeno i inovativno konstruisano delo autora koji pokušava da udahne svež dah u irsku i svetsku literaturu.
Od komičnog predstavljanja nimalo komičnih prilika u irskom društvu koje boji socijalne komedije Beritaun trilogije, Dojl se već u romanu Padi Klark, ha, ha, ha okreće ka opštijim i sumornijim temama. Osetljiv na socijalnu nepravdu i izazove odrastanja u savremenom individualističkom svetu, u kome razumevanje za potrebe dece i običnih ljudi postoji samo formalno ali ne i istinski, Rodi Dojl nadalje istražuje nove vidove društvenog zla. O žrtvama porodičnog nasilja i ciklusu zlostavljanja Dojl govori u romanu Žena koja je udarala u vrata (The Woman Who Walked into Doors, 1996). Junakinja, Paula Spenser, pripoveda o batinama koje je dobijala od muža i svojoj potrebi da ga opravda. Njenu sudbinu pratimo i u romanu Paula Spenser (Paula Spencer, 2006) gde se deset godina nakon muževljeve smrti Paula bori protiv alkoholizma, koji je toliko dugo videla kao jedini izlaz iz bezizlazne situacije. Zanimljivo je uporediti recepciju ove dve knjige sa recepcijom TV serije na osnovu koje su i nastale: naime, Dojl je ove romane pisao na osnovu svog scenarija za kontroverznu RTÉ/BBC miniseriju Porodica (Family, 1994), hvaljenu ali i kritikovanu zbog realističnog prikaza nasilja. Da li zato što se književnost obraća drugačijoj publici nego televizijski program, ili zato što nasilje drugačije doživljavamo zamišljajući ga nego gledajući ga brutalno realistički prikazano na ekranu, tek čitaocima Dojlovih romana ništa nije smetalo. Možda otuda i potiče Dojlova potreba da istu priču sagleda kroz različite medije. Tako je priča o Pauli Spenser doživela i treću inkarnaciju 2001. godine, ovoga puta kao opera koju su postavila dva Belgijanca, kompozitor Kris Defort i režiser Gi Kasirs. Kao da se Dojl namerio da svojim pripovestima oživi ne samo literaturu već i savremenu televizijsku, pozorišnu, pa i opersku produkciju.
Veliku pažnju privukao je i Dojlov serijal istorijskih romana nazvan Poslednje okupljanje (The Last Roundup). Prvi roman u njemu, Zvezda zvana Henri (A Star Called Henry, 1999) prati odrastanje Henrija Smarta, ubice iz redova Irske republikanske armije početkom XX veka. U Oh, sviraj tu stvar! (Oh, Play That Thing!, 2004) Henrijeva priča se nastavlja u Americi, 1924. godine, gde se njegov život ukršta najpre s njujorškim mafijašem a zatim sa čuvenom džez legendom Luisom Armstrongom. (Naslov je zapravo fraza koja se čuje kao uzvik u Armstrongovoj pesmi Dippermouth Blues.) U za sada poslednjem napisanom nastavku serijala, Mrtva Republika (The Dead Republic, 2010), Henri sarađuje na pisanju scenarija u Holivudu, a kasnije se vraća u Irsku i ponovo upliće sa pripadnicima IRA. Kritičari i publika su toplo dočekali ove dikensovski realistične, emotivne i sumorne socijalne drame.
Dojl piše i popularne humoreske koje naziva „zbirke dijaloga“. Dve krigle (Two Pints, 2012) i Još dve krigle (Two More Pints, 2014) pričaju o dvojici prijatelja koji se nalaze u pabu da popiju poneko pivce, ispričaju se i izbistre prošlogodišnje događaje. Smenjuju se duhovite analize raznih događaja koji su obeležili prethodnu godinu, ali i uvid u svakodnevicu dva tipična sredovečna Dablinca.
Rodi Dojl nije odoleo izazovu da se još nekoliko puta vrati svojim najpoznatijim likovima, porodici Rebit. U romanu Utroba (The Guts, 2013) porodična saga nastavlja se pričom o borbi bivšeg frontmena soul benda, četrdesetosmogodišnjeg Džimija Rebita sa smrtonosnom bolešću. Džimijevo društvo sada sasvim drugačije doživljava život i pritisnuto je drugačijim brigama, a najvažnija tema više nije muzika već smrt. Dojl ni ovoga puta nije razočarao: roman je proglašen najboljom knjigom 2013. godine odlukom žirija Gáis Energy Irish Book Awards.
Junaci iz porodice Rebit vaskrsavaju i u kratkim pričama koje Dojl redovno objavljuje u časopisima The New Yorker, McSweeney’s i Metro Eireann. Dojlove priče objavljivane u Metro Eireann, časopisu koji su pokrenuli emigranti nastanjeni u Irskoj, posle deset godina sabrane su u slavnu zbirku Izgnanici (Deportees, 2007). Povezane iskustvima emigranata, priče se razlikuju po tonu, pa i žanru. Džimija Rebita srećemo u klasičnom dojlovskom vrcavom tekstu, kako osniva novi bend, ovog puta sastavljen od emigranata. U humorističnom omažu filmu Stenlija Kramera Pogodi ko dolazi na večeru, koji se podsmeva tipičnom pripadniku američke srednje klase, navodno emancipovanom čoveku otvorenog uma koji pada na testu realnosti kada treba prihvatiti zeta crnca – Dojl izmešta radnju u Irsku a zet postaje emigrant iz Nigerije. Horor priča Kolica (The Pram) govori o dadilji Poljakinji kojoj je dojadio težak posao pa je rešila da na smrt isprepada svoje poslodavce. U priči 57% Irac Dojl se podsmeva nacionalizmu pripovedajući o čoveku koji je osmislio test za utvrđivanje „irskosti”, i to po snazi reakcija na gol koji je Robi Kin postigao protiv reprezentacije Nemačke na Svetskom prvenstvu u fudbalu 2002. godine. U ovim pitkim, izrazito komičnim crticama, Dojl istražuje dublje socijalne odnose, nepravdu, predrasude, tamnu stranu irskog društva i prikrivenu netrpeljivost prema emigrantima, pokazujući izuzetan dar da u analitični realizam i komiku uplete dirljiva životna iskustva.
Dojl intenzivno radi za pozorište, televiziju i film. Kako njegove priče često migriraju iz jedne umetnosti u drugu, radio je na pozorišnoj adaptaciji svojih romana Žena koja se sudarala s vratima i Posvećeni i priče Pogodi ko dolazi na večeru (Guess Who’s Coming For The Dinner).
Među najpoznatije Dojlove drame spadaju i Gotovi ste (Brownbread, 1987), priča o trojici klinaca iz Beritauna koji iz dosade kidnapuju američkog biskupa zbog čega postaju meta američkih marinaca, i Rat (War, 1989) koji govori o bespoštednoj borbi lokalnih danguba da pobede u kvizu u lokalnom pabu. Takođe je pisao scenarija za filmove snimane po njegovim knjigama, a za adaptaciju Posvećenih dobio je i BAFTA nagradu. Pisao je i drame za decu, od kojih je najpoznatija drama za lutkarsko-igranu predstavu S majmunima nema šale (No Messin with the Monkeys!, 2005). Na odlične kritike naišla je i Dojlova reinterpretacija Gogoljevog Revizora (The Government Inspector, 2015).
Budući da se Rodi Dojl oprobao u različitim modelima književnog izražavanja, ne čudi što je poželeo da piše i za decu. Međutim, tek za nekoliko Dojlovih knjiga može se tvrditi da su dečje knjige u pravom smislu te reči, što prvenstveno važi za popularni i veoma duhoviti serijal Roverove avanture: Giligili terapija (The Giggler Treatment, 2000), Roverov božićni podvig (Rover Saves Christmas, 2001) i Avanture u međuvremenu (The Meanwhile Adventures, 2004), čiji je protagonista pas Rover. Dojl ume da i za decu piše o ozbiljnim, sumornim temama. Na primer, u romanu Briljantno (Brilliant, 2015) govori o depresiji – temi koja se ne bi očekivala u dečjoj knjizi – koja je ovde predstavljena kroz alegoriju o bolesti što se, u obliku velikog crnog psa, spustila na grad i napada odrasle, a deca pokušavaju da ih spasu tako što će udruženi pokušati da proteraju tu pošast. Na sličan način slikovnica Lice njene majke (Her Mother's Face, 2008) govori o bolu devojčice koja se više ne seća lica svoje pokojne majke, ali koja naposletku utehu pronalazi u otkriću da majčin lik pronalazi u svom odrazu u ogledalu, a svoju majku upoznaje zapravo tako što upoznaje sebe.
Međutim, za većinu Dojlovih omladinskih romana ne može se nedvosmisleno utvrditi da li se u većoj meri obraćaju mladoj publici ili odraslima, pa se dešava da se istovremeno nađu na spisku knjiga za decu i literature za odrasle, ili da budu smeštena na pogrešno odeljenje u biblioteci.Granica između literature za mlade i odrasle već je zamagljena u Dojlovim romanima koji govore o traumatičnim porodičnim iskustvima koja jednako interesuju sve generacije, poput Divljine (Wilderness, 2007) u kojoj se uporedo prati priča devojke koja ne želi da se susretne sa majkom koja ju je davno napustila, i očajnički napor dvojice mladića da pronađu majku izgubljenu negde u snežnoj divljini. S druge strane, roman – po autorovom mišljenu nedvosmisleno namenjen odraslima – Ne samo za Božić (Not Just for Christmas, 1999), koji pripoveda o susretu dvojice otuđene braće posle dvadeset godina, nekim slučajem se na Vikipediji našao u sekciji „knjige za decu“, a sudeći po žalbama čitalaca, i u bibliotekama širom sveta. Uostalom, i Beritaun trilogija bila je vrlo popularna među omladinom. Dojl je toga svestan, ali kao da uzrast čitalaca ne smatra čvrstom i nerastegljivom kategorijom, pa čak ni naročito važnom. Tako je na originalnoj korici romana Putovanje kroz noć (A Greyhound of a Girl, 2011) pisalo: „Namenjeno deci preko 10 godina i odraslima“. I sam Dojl priznaje da se koncept romana menjao: „Prva verzija bila je mnogo blesavija, detinjastija, ali prosto nije valjala. Isprva sam želeo da iskoristim ideju iz slikovnice Lice njene majke i da je podignem na malo viši nivo. Želeo sam da stvorim veći roman, koji bi donekle bio više realistički, direktnije se bavio temom, ali koji bi se, sa pojavom duha, zadržao u okviru žanra fantastike.“ Nije usamljen slučaj u istoriji književnosti da neko delo izneveri nameru autora, odmetne se i umakne piscu u neplaniranom pravcu. Ostaje neizvesno da li je Dojl možda želeo da napiše roman za mlade, koji se tokom rada neprimetno promenio, budući da su teme i likovi iz drugog plana preuzeli primat a roman krišom „odrastao“, pa je to nagnalo autora da na korici napiše onu zapravo zbunjujuću odrednicu, ali je sasvim izvesno da je Putovanje kroz noć prvorazredan roman za odrasle. Dojl i u ovoj kratkoj knjizi opravdava reputaciju majstora dijaloga i gotovo isključivo dramskim sredstvima – brižljivo građenim dijalozima, ponekom ispovešću junakinja i pre svega interakcijom likova nabijenom emocijama – Dojl uspeva da dočara bogat unutrašnji život likova ove lirske drame.
Rodi Dojl
Irski romanopisac, scenarista i dramaturg Rodi Dojl (1958) stekao je svetsku slavu kad je osvojio prestižnu Bukerovu nagradu za roman Padi Klark, ha, ha, ha. Bila je to prekretnica u njegovom životu: do tada zaposlen kao srednjoškolski profesor engleskog i geografije, Dojl se potpuno posvetio pisanju. Živi sa ženom i dvojicom sinova u rodnom Dablinu, gde se i školovao. Veoma je aktivan u javnom životu i često učestvuje u protestima, od protivljenja novogradnji koja ruži gradski pejzaž do podrške pravu novinara da ne otkrivaju izvor informacija. Jedan je od osnivača Centra za kreativno pisanje, otvorenog 2009. godine u Dablinu, iste godine kada je Dojl dobio nagradu Irskog PEN-a za doprinos kulturi te zemlje.
Plodan i raznovrstan stvaralac, Rodi Dojl poznat je po tome što istu priču često obradi kroz različite umetničke forme, kao kratku priču, roman, pozorišnu predstavu, operu, scenario za televizijsku seriju ili film. Takve transformacije omogućava već izražena dramska struktura po kojoj je Dojlova proza prepoznatljiva: gotovo bez oglašavanja pripovedača, lišena opisa i autorskih komentara, u kojoj preovlađuju dijalozi a događaji su prikazani iz vizure likova. Često koristi sleng irske radničke klase, iz koje mahom i potiču protagonisti njegovih dela. Dojla smatraju velikim majstorom dijaloga.
Već njegov roman prvenac Posvećeni (The Commitments, 1987; u prevodu na srpski Magdalene Reljić iz 2004. Komitmentsi), objavljen kao samizdat, privukao je pažnju i pohvale kritike. Ova priča o tinejdžerima iz dablinske radničke klase rešenim da osnuju soul bend i zaraze Irce ovom vrstom muzike postigla je i zavidan komercijalni uspeh nakon što je po njoj snimljen film u režiji proslavljenog britanskog oskarovca Alana Parkera. Veliki uspeh podstakao je Dojla da napiše još dve priče o junacima iz porodice protagoniste tog romana, Džejmija Rebita Mlađeg, objedinivši knjige u Beritaun trilogiju. Roman Kopile (The Snapper, 1990) pripoveda o Džejmijevoj sestri, trudnoj tinejdžerki koja odbija da otkrije ko je otac njenog deteta, dok u Kombiju (The Van, 1991) prikazuje dogodovštine Džejmijevog oca koji, nakon gubitka posla, kupuje s ortakom kombi za brzu hranu i upušta se u avanturu malog biznisa. Filmove po tim delima režirao je slavni engleski reditelj Stiven Frirs (Kopile, 1993. i Kombi, 1996. godine). Mada nije nimalo neobično to što su bestseleri dobili nastavke i filmske adaptacije, neobična je Dojlova rešenost da svaka sledeća hit knjiga bude još bolje napisana. Uspeh ga je inspirisao da radi na brušenju svog književnog izraza i definisanju poetike, pa se poslednja knjiga u trilogiji, Kombi, našla u užem izboru za Bukerovu nagradu 1991. godine.
Tu nagradu je dve godine kasnije osvojio njegov najslavniji roman Padi Klark, ha, ha, ha (Paddy Clark, Ha, Ha, Ha, 1993), u kojem, iz ugla desetogodišnjeg Dablinca opisuje burna dešavanja 1968. godine. Knjiga ima zanimljivu dramaturšku strukturu: sastoji se od scena koje nisu poređane hronološki već ih Dojl koristi kao literarne vinjete, impresionističke prikaze trenutaka koji su obeležili Padijev doživljaj burnih promena, ali i njegovo odrastanje. Zbog te promene u junaku, koju čitalac više oseća nego što mu se o njoj pripoveda, neki kritičari su ovaj roman okarakterisali kao savremeni tip bildungsromana. Međutim, Padijev prelazak u doba zrelosti je tragičan jer nema priliku da odabere svoj put sazrevanja i prosvetljenja; usled otuđenja i razvoda roditelja, prisiljen da naglo odraste i postane muška glava u kući, on je umnogome lišen izbora. Knjiga je odmah prepoznata kao glas nove generacije pisaca, kao pažljivo promišljeno i inovativno konstruisano delo autora koji pokušava da udahne svež dah u irsku i svetsku literaturu.
Od komičnog predstavljanja nimalo komičnih prilika u irskom društvu koje boji socijalne komedije Beritaun trilogije, Dojl se već u romanu Padi Klark, ha, ha, ha okreće ka opštijim i sumornijim temama. Osetljiv na socijalnu nepravdu i izazove odrastanja u savremenom individualističkom svetu, u kome razumevanje za potrebe dece i običnih ljudi postoji samo formalno ali ne i istinski, Rodi Dojl nadalje istražuje nove vidove društvenog zla. O žrtvama porodičnog nasilja i ciklusu zlostavljanja Dojl govori u romanu Žena koja je udarala u vrata (The Woman Who Walked into Doors, 1996). Junakinja, Paula Spenser, pripoveda o batinama koje je dobijala od muža i svojoj potrebi da ga opravda. Njenu sudbinu pratimo i u romanu Paula Spenser (Paula Spencer, 2006) gde se deset godina nakon muževljeve smrti Paula bori protiv alkoholizma, koji je toliko dugo videla kao jedini izlaz iz bezizlazne situacije. Zanimljivo je uporediti recepciju ove dve knjige sa recepcijom TV serije na osnovu koje su i nastale: naime, Dojl je ove romane pisao na osnovu svog scenarija za kontroverznu RTÉ/BBC miniseriju Porodica (Family, 1994), hvaljenu ali i kritikovanu zbog realističnog prikaza nasilja. Da li zato što se književnost obraća drugačijoj publici nego televizijski program, ili zato što nasilje drugačije doživljavamo zamišljajući ga nego gledajući ga brutalno realistički prikazano na ekranu, tek čitaocima Dojlovih romana ništa nije smetalo. Možda otuda i potiče Dojlova potreba da istu priču sagleda kroz različite medije. Tako je priča o Pauli Spenser doživela i treću inkarnaciju 2001. godine, ovoga puta kao opera koju su postavila dva Belgijanca, kompozitor Kris Defort i režiser Gi Kasirs. Kao da se Dojl namerio da svojim pripovestima oživi ne samo literaturu već i savremenu televizijsku, pozorišnu, pa i opersku produkciju.
Veliku pažnju privukao je i Dojlov serijal istorijskih romana nazvan Poslednje okupljanje (The Last Roundup). Prvi roman u njemu, Zvezda zvana Henri (A Star Called Henry, 1999) prati odrastanje Henrija Smarta, ubice iz redova Irske republikanske armije početkom XX veka. U Oh, sviraj tu stvar! (Oh, Play That Thing!, 2004) Henrijeva priča se nastavlja u Americi, 1924. godine, gde se njegov život ukršta najpre s njujorškim mafijašem a zatim sa čuvenom džez legendom Luisom Armstrongom. (Naslov je zapravo fraza koja se čuje kao uzvik u Armstrongovoj pesmi Dippermouth Blues.) U za sada poslednjem napisanom nastavku serijala, Mrtva Republika (The Dead Republic, 2010), Henri sarađuje na pisanju scenarija u Holivudu, a kasnije se vraća u Irsku i ponovo upliće sa pripadnicima IRA. Kritičari i publika su toplo dočekali ove dikensovski realistične, emotivne i sumorne socijalne drame.
Dojl piše i popularne humoreske koje naziva „zbirke dijaloga“. Dve krigle (Two Pints, 2012) i Još dve krigle (Two More Pints, 2014) pričaju o dvojici prijatelja koji se nalaze u pabu da popiju poneko pivce, ispričaju se i izbistre prošlogodišnje događaje. Smenjuju se duhovite analize raznih događaja koji su obeležili prethodnu godinu, ali i uvid u svakodnevicu dva tipična sredovečna Dablinca.
Rodi Dojl nije odoleo izazovu da se još nekoliko puta vrati svojim najpoznatijim likovima, porodici Rebit. U romanu Utroba (The Guts, 2013) porodična saga nastavlja se pričom o borbi bivšeg frontmena soul benda, četrdesetosmogodišnjeg Džimija Rebita sa smrtonosnom bolešću. Džimijevo društvo sada sasvim drugačije doživljava život i pritisnuto je drugačijim brigama, a najvažnija tema više nije muzika već smrt. Dojl ni ovoga puta nije razočarao: roman je proglašen najboljom knjigom 2013. godine odlukom žirija Gáis Energy Irish Book Awards.
Junaci iz porodice Rebit vaskrsavaju i u kratkim pričama koje Dojl redovno objavljuje u časopisima The New Yorker, McSweeney’s i Metro Eireann. Dojlove priče objavljivane u Metro Eireann, časopisu koji su pokrenuli emigranti nastanjeni u Irskoj, posle deset godina sabrane su u slavnu zbirku Izgnanici (Deportees, 2007). Povezane iskustvima emigranata, priče se razlikuju po tonu, pa i žanru. Džimija Rebita srećemo u klasičnom dojlovskom vrcavom tekstu, kako osniva novi bend, ovog puta sastavljen od emigranata. U humorističnom omažu filmu Stenlija Kramera Pogodi ko dolazi na večeru, koji se podsmeva tipičnom pripadniku američke srednje klase, navodno emancipovanom čoveku otvorenog uma koji pada na testu realnosti kada treba prihvatiti zeta crnca – Dojl izmešta radnju u Irsku a zet postaje emigrant iz Nigerije. Horor priča Kolica (The Pram) govori o dadilji Poljakinji kojoj je dojadio težak posao pa je rešila da na smrt isprepada svoje poslodavce. U priči 57% Irac Dojl se podsmeva nacionalizmu pripovedajući o čoveku koji je osmislio test za utvrđivanje „irskosti”, i to po snazi reakcija na gol koji je Robi Kin postigao protiv reprezentacije Nemačke na Svetskom prvenstvu u fudbalu 2002. godine. U ovim pitkim, izrazito komičnim crticama, Dojl istražuje dublje socijalne odnose, nepravdu, predrasude, tamnu stranu irskog društva i prikrivenu netrpeljivost prema emigrantima, pokazujući izuzetan dar da u analitični realizam i komiku uplete dirljiva životna iskustva.
Dojl intenzivno radi za pozorište, televiziju i film. Kako njegove priče često migriraju iz jedne umetnosti u drugu, radio je na pozorišnoj adaptaciji svojih romana Žena koja se sudarala s vratima i Posvećeni i priče Pogodi ko dolazi na večeru (Guess Who’s Coming For The Dinner).
Među najpoznatije Dojlove drame spadaju i Gotovi ste (Brownbread, 1987), priča o trojici klinaca iz Beritauna koji iz dosade kidnapuju američkog biskupa zbog čega postaju meta američkih marinaca, i Rat (War, 1989) koji govori o bespoštednoj borbi lokalnih danguba da pobede u kvizu u lokalnom pabu. Takođe je pisao scenarija za filmove snimane po njegovim knjigama, a za adaptaciju Posvećenih dobio je i BAFTA nagradu. Pisao je i drame za decu, od kojih je najpoznatija drama za lutkarsko-igranu predstavu S majmunima nema šale (No Messin with the Monkeys!, 2005). Na odlične kritike naišla je i Dojlova reinterpretacija Gogoljevog Revizora (The Government Inspector, 2015).
Budući da se Rodi Dojl oprobao u različitim modelima književnog izražavanja, ne čudi što je poželeo da piše i za decu. Međutim, tek za nekoliko Dojlovih knjiga može se tvrditi da su dečje knjige u pravom smislu te reči, što prvenstveno važi za popularni i veoma duhoviti serijal Roverove avanture: Giligili terapija (The Giggler Treatment, 2000), Roverov božićni podvig (Rover Saves Christmas, 2001) i Avanture u međuvremenu (The Meanwhile Adventures, 2004), čiji je protagonista pas Rover. Dojl ume da i za decu piše o ozbiljnim, sumornim temama. Na primer, u romanu Briljantno (Brilliant, 2015) govori o depresiji – temi koja se ne bi očekivala u dečjoj knjizi – koja je ovde predstavljena kroz alegoriju o bolesti što se, u obliku velikog crnog psa, spustila na grad i napada odrasle, a deca pokušavaju da ih spasu tako što će udruženi pokušati da proteraju tu pošast. Na sličan način slikovnica Lice njene majke (Her Mother's Face, 2008) govori o bolu devojčice koja se više ne seća lica svoje pokojne majke, ali koja naposletku utehu pronalazi u otkriću da majčin lik pronalazi u svom odrazu u ogledalu, a svoju majku upoznaje zapravo tako što upoznaje sebe.
Međutim, za većinu Dojlovih omladinskih romana ne može se nedvosmisleno utvrditi da li se u većoj meri obraćaju mladoj publici ili odraslima, pa se dešava da se istovremeno nađu na spisku knjiga za decu i literature za odrasle, ili da budu smeštena na pogrešno odeljenje u biblioteci.Granica između literature za mlade i odrasle već je zamagljena u Dojlovim romanima koji govore o traumatičnim porodičnim iskustvima koja jednako interesuju sve generacije, poput Divljine (Wilderness, 2007) u kojoj se uporedo prati priča devojke koja ne želi da se susretne sa majkom koja ju je davno napustila, i očajnički napor dvojice mladića da pronađu majku izgubljenu negde u snežnoj divljini. S druge strane, roman – po autorovom mišljenu nedvosmisleno namenjen odraslima – Ne samo za Božić (Not Just for Christmas, 1999), koji pripoveda o susretu dvojice otuđene braće posle dvadeset godina, nekim slučajem se na Vikipediji našao u sekciji „knjige za decu“, a sudeći po žalbama čitalaca, i u bibliotekama širom sveta. Uostalom, i Beritaun trilogija bila je vrlo popularna među omladinom. Dojl je toga svestan, ali kao da uzrast čitalaca ne smatra čvrstom i nerastegljivom kategorijom, pa čak ni naročito važnom. Tako je na originalnoj korici romana Putovanje kroz noć (A Greyhound of a Girl, 2011) pisalo: „Namenjeno deci preko 10 godina i odraslima“. I sam Dojl priznaje da se koncept romana menjao: „Prva verzija bila je mnogo blesavija, detinjastija, ali prosto nije valjala. Isprva sam želeo da iskoristim ideju iz slikovnice Lice njene majke i da je podignem na malo viši nivo. Želeo sam da stvorim veći roman, koji bi donekle bio više realistički, direktnije se bavio temom, ali koji bi se, sa pojavom duha, zadržao u okviru žanra fantastike.“ Nije usamljen slučaj u istoriji književnosti da neko delo izneveri nameru autora, odmetne se i umakne piscu u neplaniranom pravcu. Ostaje neizvesno da li je Dojl možda želeo da napiše roman za mlade, koji se tokom rada neprimetno promenio, budući da su teme i likovi iz drugog plana preuzeli primat a roman krišom „odrastao“, pa je to nagnalo autora da na korici napiše onu zapravo zbunjujuću odrednicu, ali je sasvim izvesno da je Putovanje kroz noć prvorazredan roman za odrasle. Dojl i u ovoj kratkoj knjizi opravdava reputaciju majstora dijaloga i gotovo isključivo dramskim sredstvima – brižljivo građenim dijalozima, ponekom ispovešću junakinja i pre svega interakcijom likova nabijenom emocijama – Dojl uspeva da dočara bogat unutrašnji život likova ove lirske drame.