Možda je jedino što želiš da učiš da sviraš gitaru i crtaš stripove, dok svi drugi u tebi vide samo školske uspehe i diplome kojima puniš fioku. Svi ti ponavljaju da je „tvoje samo da učiš“, a ti nemaš sa kim da podeliš pritisak koji osećaš. Ako je tako, na stranicama ove knjige pronaći ćeš osobu uz koju se nećeš osećati usamljeno.
„Moji roditelji, osim što se hvale time da im dete ima sve petice i osvaja nagrade, nemaju blage veze kako to postižem. Moji nastavnici ne ćaskaju o tome kako je kad moraš na takmičenje pod temperaturom, jer su oni garantovali za tebe, tebe odabrali, pripremali i poslali. A drugari i drugarice... Nemoj da se šalimo, zabole njih za moje medalje.“
Bezimenog glavnog junaka upoznajemo na samom početku srednje škole, u jednom od najturbulentnijih i najizazovnijih perioda za svakog tinejdžera. Iz njegovih zapisa saznajemo da je još tokom osnovne škole bio suočen sa pritiscima da ostvari uspeh koji sam nije želeo, ali se trudio da ga postigne. Uviđamo da je talentovan za prirodne nauke, pametan i odgovoran, zbog čega mu sve nametnute obaveze padaju još teže, a situaciju dodatno usložnjava i to što je vrlo emotivan. Dok je uloga oca svedena na nerazumevanje i vršenje pritiska, lik majke je pasivan. Starija polusestra je jedina (pored mačka Fjodora) koja odgovara na emotivne potrebe glavnog junaka i koja se istinski interesuje za njega. Kako priča odmiče, a mladić polako prihvata svoje stanje i načine borbe sa njima, ostvaruje bliskost i sa vršnjacima.
Roman je stilizovan u formi dnevnika, kako načinom pisanja, tako i vizuelno. Kroz stranice ove knjige pratimo razmišljanja i osećanja mladića koji se bori sa pritiscima koji dolaze sa promenom škole, usklađivanjem svojih želja sa očekivanjima roditelja, kao i sa osećajem (ne)adekvatnosti za društvo, što je sve deo traženja sopstvenog identiteta. Ovakvim oblikovanjem priče autorka ističe značaj samog čina pisanja, jer je i on deo oporavka glavnog junaka. Iz toga vidimo koliko je bitno na bilo koji način progovoriti o onome šta oseća i kako se oseća. Kod glavnog junaka je primetno da svoje emocije ne razume, niti ih izgovara, sve dok kroz somatske odgovore ne počnu da izbijaju iz njega i dok ne počne da ih ispoljava na papiru i kroz razgovor sa psihoterapeutkinjom.
Izuzetno je značajno što je autorka dala glas dečaku koji iskreno progovara o svojim emocijama, pa makar samo za sebe, u svom dnevniku. Deleći te zapise sa čitaocima, otvara perspektivu koja mnogima nije bliska i koja se ne prihvata rado – baš kao što je, na primer, i sam otac glavnog junaka teško prihvata. Iako je tema teška, kroz stranice provejavaju humor i pesma bliski mladim čitaocima. Budući da su jezik i dijalozi junaka savremeni i autentični, baš kao i njihov doživljaj školskih dana, ovo je savršeno štivo za sve koji se upravo nalaze u adolescentskom dobu.
Roman realistično prikazuje kako izgleda kada se toliko izgubimo u sebi da više ne čujemo ni sopstveno disanje, i kada zanemarimo okolinu u toj meri da ne vidimo niti verujemo drugima, čak i kada nas neko doslovno vuče za rukav ili udara šapom. Međutim, ovo delo uspeva i divno da nas osnaži, jer pokazuje da je iz svega toga moguće isplivati i udahnuti dovoljno da bismo opet čuli sebe. „Čujem sebe kako dišem“ vrlo suptilno postavlja pitanje o tome šta je ono što vidimo u nekome – pametnog, uspešnog i perspektivnog mladića – dok istovremeno ne primećujemo kakvu unutrašnju borbu on zapravo vodi. Ova knjiga nas uči da zastanemo i oslušnemo – kako druge, tako i sebe.
Ova knjiga je važna zato što ukazuje na značaj emocija i psihičkog zdravlja, bez obzira na godine, pol i spoljašnju sliku uspeha ili života koji neko vodi. Ističe važnost podrške zajednice, ali i stručne pomoći svima koji su uključeni u emotivni oporavak pojedinca.
Autorka: Marina Čolović
