Čini se da Džesi K. Sutanto može sve da napiše. Piše romantične komedije za mlade, zbog kojih ćete se kikotati dok se sećate izazova koje donosi mladalačka ljubav, kao i napete trilere za maldu publiku zbog kojih ćete se naježiti do srži. Njena savremena proza za odrasle, serijal Dial A for Aunties i roman Saveti Vere Vong za ubice (koje joj niko nije tražio) (osvojio nagradu Edgar za najbolji originalni roman u mekom povezu 2024) zasmejavaće vas toliko da zaplačete i grejati vam srce radošću, dok će vas njeni triler romani za odrasle I’m Not Done With You Yet i You Will Never Be Me naterati da preispitate iskenost svih oko vas.

Za Sutanto, koja je studije kreativnog pisanja završila na Univerzitetu u Oksfordu, pisanje u različitim kategorijama, žanrovima i tonovima je način da sebi pisanje održi zanimljivim. „To je kao kad jedete slanu hranu, a posle toga ste spremni za nešto slatko“, rekla je. „Svako je zaista lepo neutralisanje ukusa.“
 

Na pitanje o tome kako stvara likove, dotakla se i naše junakinje Vere Vong, za koju joj je ispiracija bila majka:
„Obično prvo stvaram zaplet, napravim skicu pre nego što počnem da pišem. Ali nikada ne znam kakav će lik biti dok zapravo ne počnem da pišem. Onda njihova ličnost nekako izlazi na stranicu. Kao i sa Verom Vong, nisam imala pojma kakva će biti. Sve što sam znala je da će biti radoznala. Ali nisam znala ton knjige dok nisam počela da pišem prvo poglavlje. Isto je bilo i sa You Will Never Be Me. Znam šta će uraditi, tako da imam nejasnu predstavu o ljudima koji moraju biti u stanju da rade određene stvari. Ali nikada ne znam njihove ličnosti dok ne počnem da pišem.“

Odgovarajući na pitanja vezana za svoju tada novu knjigu, govorila je o autentičnosti onoga što ljudi u javnoj sferi dele sa svojim fanovima i kako se ona nosi sa tom vrstom obaveze i promocije:
„Mnogo sam objavljivala na društvenim mrežama u nastojanju da pomognem u promociji svojih knjiga i objavljivala sam mnogo o svom životu. Činila sam da sve izgleda srećno jer je mnogo toga i bilo srećno. Ali nekako sam shvatila da sam podjednako anksiozna i depresivna kao što sam bila pre nego što sam potpisala ugovore za objavljivanje. Shvatila sam da sam toliko neautentična. Posebno na svojoj Instagram stranici, delila sam samo vrhunske trenutke svog života.
Otprilike u to vreme sam počela da idem na terapiju i rekla sam svojoj terapeutkinji: ’Toliko sam neautentična i mrzim to. Doprinosim onoj nezdravoj opsesiji društvenih mreža da se vidi samo najbolje od tebe.’ Dakle, to je bilo nešto što sam morala da rešim sa njom kako bih pronašla zlatnu sredinu objavljivanja na svom Instagramu. Objasnila sam joj: ’Ne mogu biti pravi haos onlajn jer i dalje želim da ljudi, ako pronađu moju stranicu, kažu: Oh, deluje zabavno. Uzeću jednu od njenih knjiga.'
Nakon meseci i meseci rada sa njom, osećam se kao da smo našli zlatnu sredinu. Pravim Write With Me serije objava na svom Instagramu, gde svaki dan objavljujem snimke dok pišem. Veoma sam iskrena u vezi sa tim kako nekih dana prolazim kroz težak period... sad kad pogledam svoju Instagram stranicu, jako sam zadovoljna onim što je na njoj. Sedamdeset posto je pozitivno, a trideset posto je loših dana.“

U vreme davanja ovog intervjua, Džesi K. Sutanto je objavila 11 knjiga za samo 4 godine, u toku 2025. godine izdala je čak 3 knjige, ovako objašnjava svoju produktivnost:
„Pošto mi je trebalo toliko dugo da dobijem svoj prvi ugovor o objavljivanju – tokom tih 10 godina koliko sam pisala, jako bih se rastužila kada bi knjige na kraju bile odbijene od strane svakog izdavača – naučila sam da je najzdravija stvar za mene, kad završim knjigu, kad je spremna za slanje na razmatranje ili podnošenje predloga, najbolje što mogu da uradim jeste da odmah pređem na novi projekat. Da se zaljubim u novi projekat kako bih mogla da se oslobodim prethodne knjige. Dakle, stekla sam tu naviku da, čim završim nacrt i uredim ga, pošaljem ga svom agentu. Sada zapravo pravim pauzu, ali se emocionalno distanciram od toga. Onda aktivno razmišljam o svom sledećem projektu. Aktivno se pitam: Na čemu želim sledeće da radim? Dakle, to je broj jedan, deo odgovora koji se tiče mentalnog zdravlja.
Tu je i logički deo. Naučila sam sebe da pišem super brzo jer je to jedini način da pobegnem od ovog zaista zlobnog malog glasa u mojoj glavi. Ne znam da li imate taj glas. Ja ga zovem svojim „urednikom“, i dok pišem, ovaj unutrašnji urednik govori stvari poput: ’O vau, ta rečenica je užasna. To je tako nespretno. Da li to uopšte ima smisla? Lik je tako dosadan. Ova radnja nema smisla.’ I tako dalje, i tako dalje. Otkrila sam da je jedino što mi pomaže da izbegnem ovaj glas da podesim tajmer na 15 minuta. Tokom tih 15 minuta ne idem u kupatilo. Ne pijem ni gutljaj kafe. Sve što mogu da uradim je da pišem. Ne dozvoljavam sebi da obrišem bilo šta što sam napisala tokom tih 15 minuta. Samo brzo pišem.
Tokom godina sam trenirala sebe da napišem 500 reči tokom tih 15 minuta. Svakog dana radim četiri runde od 15 minuta, i tako stignem do 2.000 reči i stanem. Ne radim ništa sa tim rukopisom do kraja dana. Fokusirala bih se na administrativne stvari ili intervjue, promotivni posao. To mi daje pauzu, a napisala sam 2.000 reči.
Ponavljam ovo dok ne stignem do 40.000 reči, a onda se za sledećih 40.000 reči smeštam u najlepši hotel u Džakarti jer su tako jeftini [smeh]. Naši hoteli ovde koštaju trećinu cene hotela u Sjedinjenim Državama. Koristim to u potpunosti. Idem u najlepši hotel sa pet zvezdica. Ostajem tri noći, a onda tokom ta tri dana koliko sam u hotelu pišem sledećih 40.000 reči knjige. U osnovi je završavam za produženi vikend.
Prvi put sam to uradila zbog Vere Vong. Predstavila sam ideju svom izdavaču i oni su se jako oduševili, odlučili su da odlože knjigu koje je bila na redu za objavljivanje, a Vera nije bila ni napisana. Želela sam da to završim što je brže moguće, jer nisam želela da dođe do previše kašnjenja u mom rasporedu objavljivanja.“

Jedna od bitnih tema kad se govori o stvaralaštvu Džesi K. Sutanto je humor, za koji kaže da ga crpi iz života, svakodnevnih dešavanja ali i sećanja, smatra da je najvažnije da humor bude autentičan i stvaran:
„Veoma je lako crpeti iz stvarnog života i jednostavno to preneti u knjige. Osećam da se to vidi - autentičnost - da ljudi mogu da vide da je to zaista autentična stvar, a ne da autor pokušava da bude smešan.“

Ako želite da pročitate ceo intervju, posetite link: Writer's Digest