Leto je jedno od najprevođenijih finskih dela i klasik svetske literature.
Ostarela umetnica, pomalo hirovita ali nimalo sentimentalna, i njena živahna i prgava unuka Sofija provode leto na ostrvcetu u Finskom zalivu. Zajedno istražuju okolinu, veru se po opasnim obalama, grade minijaturnu maketu Venecije, obavljaju svakodnevne poslove i doživljavaju svakojake avanture, a jednom čak i provale u novu vikendicu na susednom ostrvu jer ih je iznerviralo to što ju je vlasnik zatvorio umesto da, kao sav normalan svet, vrata ostavi otključana. Baba i unuka se svađaju, raspravljaju, raspredaju o životu, smrti, prirodi, ljubavi i raznim drugim temama koje su važne vrlo starim i vrlo mladim osobama – razgovaraju o svemu osim o smrti Sofijine majke i ljubavi koju gaje jedna prema drugoj. Smrt Sofijine majke se spominje samo jednom, kad se devojčica probudi u krevetu koji više ne mora da deli s majkom, nakon košmara u kome prtljag isplovljava na mesečini i „pun tame i mahovine” nestaje iz sobe. Taj gubitak, iako se više ne pominje, nadvija se nad knjigom kao avet. Tako provode „uvek isto dugo leto, dok sve raste svojim ritmom”. Sofijin otac, čije je prisustvo u knjizi veoma snažno upravo zbog njegovog neprestanog odsustva – on je uvek tu negde, radi za stolom, obavlja razne važne stvari – bledi i iskrsava u pripovedanju, na smenu veselom i dirljivom. Tuve Janson ne okleva da pripoveda o postupcima likova koji svedoče o ljudskoj dobroti i razumevanju, o nežnosti i poštovanju, jednako prema ljudima i prirodi, što je bez sumnje, vrlo hrabro u romanu zasnovanom na odnosu starice i devojčice, i koji bi zbog toga vrlo lako mogao da sklizne u sentimentalnost. Ipak, nije, ni na trenutak, i u tome se ogleda majstorstvo ove genijalne autorke.
Dete je neumorno i beskompromisno; starica je uvek na ivici premora, stalno joj se vrti u glavi, u strahu da ne padne bojažljivo se kreće po predelu gde je „ravnoteža između opstanka i istrebljenja tako krhka da je i najmanja promena nezamisliva”. Tuve Janson pripoveda kao da njena priča ne teče prema nekom kraju nego preskače od jednog trenutka do drugog, ponekog obasjanog jarkim suncem a ponekog setnom mesečinom, naizgled nasumično odabranim, izdvojenim u poglavlja, svako kao zasebna, predivno konstruisana, dovršena priča. Život na ostrvu teče sporo, lako, kao da se to leto nikada neće završiti, ali romanom ipak provejava slutnja da je sve prolazno a lepota, spokoj i život efemerni.
„Roman Leto se čita kao da gledate kroz bistru vodi i, iznenada, ugledate dubinu”, kaže književna kritičarka Gardijana, Ali Smit, diveći se „majstorstvu Tuve Janson dok piše o onome što je neizrečeno i onom što je nemoguće opisati, pišući sasvim lako i jednostavno, do detalja zaokupljena odmeravanjem tananih trenutaka koji ne bi podneli ni gram tumačenja”.
U romanu se naizgled ništa ne dešava, „veliki događaji”, poput brodoloma na primer, samo su dotaknuti, dok su sićušni detalji – tekstura mahovine koja umire ako se pregazi – opisani pažljivo. Kada je autorka pogovora za englesko izdanje ove knjige otišla da obiđe to ostrvo, zaprepastila se otkrivši da čitav taj beskrajni svet u kojem žive Sofija i njena baba može da se obiđe za samo četiri i po minuta. Genijalna umetnica, Tuve Janson dobro je znala pravi opseg naših malih svetova.

Roman Pnin, po mišljenju velikog broja kritičara, najjednostavniji je i najpristupačniji roman Vladimira Nabokova. Upravo tom prividnom pristupačnošću, međutim, ovo delo prosto navodi na pogrešna tumačenja – među njegovim čitaocima uvek će biti mnogo onih koji su skloni zaključku da je reč o „lakom“ humorističkom romanu, nizu labavo povezanih vinjeta iz života neobičnog ruskog emigranta u negostoljubivoj Americi. Postoji, međutim, i koheziona sila koja taj skup vinjeta drži na okupu; ta sila, mnogo snažnija no što se na prvi pogled čini, skrivena je u nizu tipičnih Nabokovljevih lavirinata – ponajviše u čudnom, zagonetnom i složenom odnosu pripovedača i glavnog junaka. Priča o Pninu, sama po sebi, nije ni laka ni neobavezna ni humoristička – takvom je trebalo da je učini način na koji je ispričana. Sve priče ovog sveta postoje nezavisno od bilo kakvih posrednika, poručuje Nabokov, i u romanu Pnin pokazuje šta se događa kada se priče lati nedovoljno vešt, a pri tom još i zlonameran pripovedač. Priča tada nestaje (u ovom slučaju odlazi automobilom, zajedno s glavnim junakom), odlazi da potraži nekog ko će umeti da je ispriča bolje i lepše i potpunije – kao što je nagovešteno na kraju Pnina, kada čitava povest kao da počinje iznova, u istom trenutku kao i prvi put, ali za neku drugu publiku.